Postojim, dakle nostalgičan sam.

Pripadam onima koji su rođeni s izvesnom nostalgijom, ili o tome imaju posebno osetljivu svest. Ne vidim kako bi moglo da bude drugačije u ovom prolaznom i bljeskovitom svetu. Ali moje nostalgije nikada nisu bile vezane ni za nešto strogo "lokalno", niti za nešto što je "prošlo". U knjizi Novi monasi pisao sam o nostalgiji na budućnost, a ne "za" budućnošću, kako su želeli da me isprave tragično doslovni pravopisci. Jer se u mojoj duši vrlo rano urezalo složeno osećanje onog što dolazi, a na šta gledamo sa svim onim strepnjama i čežnjama od kojih je satkan naš život.

Nostalgija je izvesna vrsta duševnog taloženja tajanstvenih radnji i činova svakodnevnog života. U suštini, ona nije ništa drugo nego uzvišeni i otmeni izraz naše skromne pobune protiv neminovne prolaznosti svih stvari. Ona je uvek čežnja za postojanjem, jer nam se često čini da smo nekad i negde postojali više nego danas i ovde.

Konačno, nostalgija je izraz emotivnog saznanja bez koga bi naše biće i naša duša bili prazni. Uspomene su u tom smislu samo prdvorje jedne duboke vezanosti za život, koja svoj najviši smisao dobija kroz to tajnovito i gotovo religiozno osećanje samotnosti. Pored različitih oblika čežnje koji se tako javljaju, od čežnje za Drugim do čežnje za Bogom, naročito je važna ta molitvena čežnja za Početkom.

Čežnja za Početkom, koja je u osnovi svake prave i čiste nostalgije.

Piše:

Branko Maširević
© 2002.