Dah Mediterana, Duh Balkana

Ključevi zajedničke izložbe Milorada Bate Mihailovića i Milana Kličkovića

Prvi ključ i razlog ovoj izložbi, naći ćemo u ličnosti Milana Kličkovića, široj kulturnoj javnosti u našoj zemlji poznatog pre svega u ulozi velikog prijatelja umetnosti i umetnika, zaslužnog za niz značajnih izložbi naših najistaknutijih slikara. Kličković nije bio samo u "službi" umetnosti, nije bio samo "pratilac": u njemu je, sve vreme, neprestano kucala umetnička volja i ispoljila se, najzad, u skulpturi mekih i čistih oblika.

Organske forme koje Kličković naziva "Suzom", "Kestenom", "Galebom", "Pupoljkom", asocijacije su na oblike mediteranskog predela - morske obale, talasa mora i morskih dubina sa svom bujnošcu života u njima. Ovi oblici ponavljaju drevnu simboliku plodnosti, rađanja i obnavljanja, podsećaju nas na večnu sadašnjost mita, koji je uvek pripovest o postanju. Eksplicitni arhajski erotizam skulptura uravnotežen je devičanskom belinom tih isečaka univerzalnog prizora, kojima Milan Kličković potvrđuje izrazit umetnički dar.

U dvojnom planetarnom sistemu ove izložbe, znatno je šire i snažnije gravitaciono polje slikarstva akademika Milorada Bate Mihailovića. O ovom umetniku, koji već pola veka živi u Parizu, jednoj od najvećih i verovatno najznačajnijoj umetničkoj metropoli, rečeno je i napisano već mnogo toga, što svakome ko iznova pristupa Mihailovićevom slikarstvu, može da posluži kao oslonac, ali i da pod znak pitanja stavi mogućnost novog i drugačijeg pristupa.

Zato umesto opisivanja karakteristika njegovog ukupnog umetničkog rada, koje ova dobro koncipirana izložba uspešno predstavlja, možemo da postavimo pitanje šta je to što Mihailovića čini zaista velikim umetnikom, umetnikom koji je u sebi našao dovoljno snage da se, zarad lične i umetničke slobode, odvaži na život daleko od domovine, a da pri tom, bez ostatka, bude prepoznatljivo svoj, naš, slikar ovih duhovnih prostora. Mihailovićeva sudbina ponavlja jednu istinu do koje mnogi umetnici dođu, ali koju ne mogu jednostavno da prenesu drugima kao puku "pouku", istinu koja mora da se ponovi, zadobije i uvek iznova stekne sopstvenim iskustvom: bez autentičnosti nema veličine.

Nije Bata Mihailović morao da ide daleko, ali je morao da ide duboko u tom traganju: on je zašao u korene srpskog nacionalnog bića, i iz njihovog složenog spleta izdvojio važne, životodarne žile. Mihailović je prepoznao Vizantiju kao veliku temu i neiscrpan majdan simboličkih i likovnih motiva. - Vizantija je bila i ostala nedovršeno mesto ukupne srpske kulture, Vizantija i "malo njenog mudrog zlata / na dnu naših očiju", kako je to umeo da kaže još jedan od obnovitelja njenog duha, pesnik Ivan V. Lalić. Čak i kada slika drugačije, u prostoru i vremenu od Vizantije neizmerno udaljene kulture, američke gradske prizore ("Njujork", "Menheten"), kod Mihailovića se među siluetama nebodera provuče sećanje na neko vizantijsko kube, obris davnog lika, uspomena na poreklo.

Ne mislim da bi za slikarstvo Bate Mihailovića smela da se upotrebi reč "pravoslavno", čak ni da je ono "religiozno" (da stremi onostranim, duhovnim predelima, nesumnjivo je) - ali sam siguran da će ovom slikarstvu teže pristupiti i teže ga razumeti onaj ko nikada nije ušao u srednjokovekovnu srpsku (ili vizantijsku) crkvu, u kojoj svetlost uprkos uskim i malobrojnim prozorima, takoreći dolazi iznutra, sa nekog unutrašnjeg neba, ili pada sa oreola svetaca. Milorad Bata Mihailović je meru svoje autentičnosti, koja mu je obezbedila uspeh u umetničkoj avanturi, našao u stvaralačkom prihvatanju sopstvene tradicije, sa kojom se možemo sporiti, preinačavati je ili joj se čak i suprotstavljati, ali koju ne možemo poreći.

I kao što je ponovno oživljena Vizantija mera jednog od najvažnijih aspekata Mihailovićevog likovnog dela, tako je ta tradicija mera i svih nas koji se umetnosti prepuštamo, posvećujemo joj se - ili joj se, po rečima Šarla Bodlera - odajemo, kao poroku ili bolesti koju smo sami skrivili.

Ako bi, najzad, trebalo da potražimo i poslednji ključ ove izložbe, onaj kojim otključavamo vratnice sopstvenih čula i osećanja, u čemu bismo mogli da ga nađemo? More? Vizantija? Topli jug za kojim toliko čeznemo odavde, iz Panonije? Dah Mediterana? Duh Balkana? Ili sve to zajedno, što nas čini svojima? Autorima ove izložbe zahvaljujem na povodu za ovu upitanost.