Draško Ređep: ANTOLOGIJA VELJKO; Prometej, Novi Sad, 2001.

Draško Ređep spada u one privilegovane pisce koji svoje književne pretke mogu lako da u vlastitoj geografiji duha, ali i koricama različitih knjiga, vide na jednom mestu.

Tako, zajedno s njim, prateći koordinate ovog književnog atlasa, kontinuitet u kojem naslućujemo ono tajnovito i trajno, u ovim sveopštim prelaznim i prolaznim vremenima , čitamo Antologije Crnjanski i Isidora, Matić i Antić, a odskora i Antologiju Veljko.

Rapsodična razbarušenost jezika ovog kritičarskog impresioniste skoro da će nas uvek zavarati u onome što očekujemo da ćemo zateći između korica njegovih knjiga. Strukture svih ovih antologija krajnje su racionalne, i iz perspektive kritički zahtevne vizure, predstavljaju reprezentativan uzorak književnog dela pisaca kojima se bave. Drugim rečima, ove antologije čine nešto poput dajdžest-verzije književnih supstanci opusa ovih pisaca.

U slučaju Veljka Petrovića, pripovedača i pesnika koji je skoro pedesetak godina svog života stvarao u situaciji već kanonizovanog nacionalnog pisca, a poslednjih tridesetak godina, nakon smrti, provodi u senkama sve gušćeg književnog zaborava, Ređepovi tekstrovi i komentari, pisani u trodecenijskom razmaku, začudneo precizno ocrtavaju tajanstveni respekt njegovog književnog portreta.

Knjiga Antologija Veljko , strukturirana kao izbor iz njegove poezije, proznih i esejiziranih zapisa i pripovedačkog opusa, uokvirena sa dva Ređepova uvoda, pisana šezdesetih godina, i komentarima iz osamdesetih i devedesetih, na kraju, upravo deluje kao da je pisana u jednom komadu.

Naime, izbor tekstova Veljka Petrovića, van sumnje reprezentativan (dakle, ne tematski ili vrednosno organizovan), upravo ilustruje stavove konkretnog čitaoca Draška Ređepa, i sa njegovim tekstovima se stilski sliva u jedinstvenu duhovnu rezonancu. Tako unutrašnji sat ove knjige, osim što predstavlja dragocen uvid u složenu zbilju ovog književnog sveta, u jednom ritmu otkucava ono što jesu vremena i pisca i njegovog čitaoca.

Pritom, potvrđujući moć koju poseduje kritičareva intuicija, sama kritika i pozicija kritičara i antologičara, pokazuje se kao stvarnosno ubedljiv gest, kada pokazuje vremenske nanose i promene optika životne svesti ugrađene u iščitavanje ovog dela.

A samo delo podseća i pokazuje da nijedan od stereotipa koji se vezuju za Veljka Petrovića nije do kraja tačan. Ovaj obnovitelj srpske rodoljubive pesme (sa Šantićem, kako ga je još početkom prošlog veka okarakterisao Skerlić), u preciznim dozivima šifri tla i jezika, tamo gde žiške svesti prosvetljuju strmoglave jave u spiljama duše, ispisuje, pored patriotskih, i uzbudljive pastoralne, erotske i misaone pesme.

Njegove uspomene (Bačka, Novi Sad, Karlovci, Sombor, Sarajevo,...), nisu samo zavičajna geografija, već i čista kartografija duha jednog vremena, a književni eseji otrkivaju težnju za otkrivanjem bitnosti u književnom životu i književnosti, skoro na isti način kao što kroz priče ukazuje na tananosti u kojima bitnost prelama biće.

Sve je to uvod, naravno, za centralnu osu Petrovićevog književnog stvaranja, za jedan od, i kvantitativno i kvalitativno, najobimnijih pripovednih opusa srpske književnosti. Od oko dvesta priča koje je Veljko Petrović napisao, Draško Ređep je odabrao jedanaest vodeći računa pre svega o tematskoj i hronološkoj raznovrsnosti, tako da ovaj izbor prati priče iz različitih faza, obuhvatajući različite geografske i književne topose, od Ravangrada do Beograda.

Ponovno čitanje ovih priča, i u ovom priređivačevom ključu, zadržava ovog čitaoca u uverenju da je žižno mesto Petrovićevog realističkog pripovedačkog postupka ustvari težnja da se, kako sam kaže, drugim povodom, u jednom od eseja, traga za proznom pukotinom koja vodi direktno do bića. Ako bolje osmotrimo, videćemo da u ovoj prozi rafinirani rezovi u nevidljivo, uz pomoć rasvetljenja tananosti erotizacije ubutar svakodnevlja, vode do samih osnova bića i smisla. Do samog središta Petrovićeve proze.

Lakoća i jednostavnost s kojom Petrović izriče najdublja domišljanja iz sfera bića i stvari, kojom u tekstu uspostavlja raspoloženja, u Antologiji Veljko našla su svoj najkraći komunikativni put do čitaoca.

Dakle, pred nama je još jedna Draškova knjiga-kaleidoskop, melanž čitanog i učitanog, svog i pounutarnjenog tuđeg, virtualna književna projekcija antičkih proporcija, ubedljiv pokušaj da se u posredovanoj formi, onoj koju proizvodi iskustvenosat konkretnog čitaoca, jedno književno biće stavi u korice jedne knjige.